Reset kolibe

Reset kolibe

Da elaboriram Nađinu i moju fantaziju o otvorenim kolibama-skloništima.

Radi se o mreži prenoćišta lociranih u ruralnim krajevima Srbije, u vidu skromnih koliba ili doslovno skloništa, čije bi korišćenje bilo besplatno za sve, a čiji je cilj da podstaknu boravak u prirodi, kao i bolje upoznavanje lokaliteta, kulture itd. Nazvane “reset kolibe” jer nam je danas često potreban takav “reset” od dnevnih obaveza, buke, grada…

Petrovdanski vašar u Valjevskoj Kamenici

Svake godine, na Petrovdan, u Valjevskoj Kamenici organizuje se višednevni vašar sa dosta bogatim sadržajem – od čuvenog “lilanja” do etno programa, takmičenja itd. Nas petoro je ovog puta bilo samo jedno veče – propustili smo lilanje – pa smo tako praktično samo zahvatili atmosferu u jednoj šatri, gde je nastupao Halid Muselinović. Atmosferu su krasile i devojke u “seksi donjem vešu” sa sitnim parama oko struka ili četničkom kokardom na glavi. Na kraju nismo mogli odoliti šećernoj vuni (savet: odolite!).

Bilo nekad pod Gazelom

Sada već nekako davne 2009. godine fotografisao sam u romskom naselju ispod mosta Gazela, sa Sanjom i Metom.

Većina će reći da sam skrenuo, ali mi nedostaje to mesto. Te atmosfere više nema ni u jednom romskom naselju. Na istom mestu pravoslavci i muslimani Romi, prodavnica hleba i pića, zabave i proslave, verske ceremonije… sve upakovano u “nehigijensko naselje” koje su manje-više svi želeli da vide sravnjeno sa zemljom. I sravnjeno je bilo, pod plaštom medijskog mraka koji su vlasti pokušale da stvore. Kao da bi snimci rušenja pokazalo nešto što se već odavno ne zna. Fotografije su mahom nastale dan, dva ili tri pre rušenja. Porodice su sada rasute po obodima grada, neke i po 20 kilometara od izvora zarade.

Hvala Metu na fotografijama. Bilo je lepo to vreme i da, jesam malo lud.

Portreti iz Valjevske Kamenice

Odavno nešto konkretno nisam “uradio”, fotografski. Čak predugo, mada mi i prija. Zatišje malo, naročito na planu portreta, ali evo kako sam presekao taj niz nerada. Mislim da je dosta jasno o čemu se radi, a fotografije će za par nedelja.

Don

Don

Poslednjih nekoliko godina, adresa Vojnomedicinske akademije u Beogradu postala je redovna za moju majku i mene. Ona u bolničkom mantilu, ja oko nje sa fotoaparatom. Nju je to zabavljalo, mada svoje lične razloge ni danas nisam do kraja rastumačio. Nekoliko dana pre kraja njene poslednje posete, kada je postalo jasno da vremena više nema, fotografisao sam gotovo hipnotisan. Iz ove perspektive, to je bio beg u prostor u kome posedujem makar neki nivo kontrole nad okruženjem.

Ovaj izbor radova u dva paralelna niza predstavlja njenu borbu za život i moje izlaženje na kraj sa celom situacijom, a u širem smislu i ulogu fotoaparata, možda i više nego same fotografije, u celom procesu.

—Iz najave za grupnu izložbu Porodična fotografija.