Poslednjih nekoliko godina, adresa Vojnomedicinske akademije u Beogradu postala je redovna za moju majku i mene. Ona u bolničkom mantilu, ja oko nje sa fotoaparatom. Nju je to zabavljalo, mada svoje lične razloge ni danas nisam do kraja rastumačio. Nekoliko dana pre kraja njene poslednje posete, kada je postalo jasno da vremena više nema, fotografisao sam gotovo hipnotisan. Iz ove perspektive, to je bio beg u prostor u kome posedujem makar neki nivo kontrole nad okruženjem.

Ovaj izbor radova u dva paralelna niza predstavlja njenu borbu za život i moje izlaženje na kraj sa celom situacijom, a u širem smislu i ulogu fotoaparata, možda i više nego same fotografije, u celom procesu.

—Iz najave za grupnu izložbu Porodična fotografija.